1/ Da li makrobiotička ishrana obezbeđuje dovoljno vitamina?

U makrobiotičkoj ishrani ima dovoljno kuvanog i sirovog povrća koje zadovoljava dnevne potrebe za vitaminom C, znajući da je, na primer, 50 gr brokola sasvim dovoljno u tom pogledu.

Kada se konzumiraju integralne žitarice nema nikakvih problema u pogledu vitamina B grupe, treba imati u vidu da ih u rafinisanim žitaricama nema dovoljno. Što se tiče vitamina B12, postoji njegova sinteza i resorpcija u debelom crevu, a i fermentisane namirnice, kao što su kiseli kupus, tempeh, nato i začini miso i tamari, sadrže ih u dovoljnoj količini. Takođe se nalaze i u morskim algama.

Nema problema ni za vitamin A, jer se u dnevnoj porciji nalazi dovoljno betakarotina koji se kasnije transformiše u vitamin A. Spoljašnji omotač žitarice sadrži sterole, prethodnike vitamina D, koji se sintetizuje pod uticajem sunčevih zraka, čak i kada je vreme oblačno.

2/ Da li u makrobiotičkoj ishrani ima dovoljnih količina minerala i oligoelemenata?

Asimilacija Ca zavisi:
a/ od udela P, iz čega proizilazi važnost Ca/P koji treba da bude između 1/1.5 i 1/2
b/ od sinteze i udela vitamina D
c/ od količine proteina u sažvakanom zalogaju.

Veća količina Ca nalazi se u listovima kupusa (100 mg/100 gr), u zelenom lisnatom povrću, u algama kao što su hidžiki koje sadrže 1.300 do 1.400 mg/100 gr, dok kravlje mleko sadrži samo 130 mg/100 gr. Pšenica sadrži 50 mg Ca na 100 gr. Integralne žitarice bogate su P i Mg. Često se misli da treba konzumirati crveno meso da bi se obezbedila dovoljna količina Fe, zbog hemoglobina. Međutim, meso efektivno sadrži 4 mg/100 gr Fe, sa nivoom iskoristljivosti od 29%, dok proso sadrži do 6,8 mg/100 gr sa nivovom iskoristljivosti do 70%; sočivo: 7,6 mg/100 gr sa nivovom iskoristljivosti od 66%, a ovas 4,1 mg/100 gr sa nivovom iskoristljivosti od 96%. Dakle, makrobiotička ishrana zadovoljava potrebe za Fe kako kod muškaraca, tako i kod žena, s obzirom da menstruacije dovode do značajnog gubitka gvožđa. U integralnim žitaricama ima dovoljno i oligoelemenata.

3/ Da li ishrana žitaricama može da zadovolji potrebe za proteinima?

Kombinacija žitarice + mahunarke zadovoljavaju potrebe za proteinima dece i odraslih. U stvari, sve esencijalne masne kiseline su prisutne kako po količini, tako i po kvalitetu. Što se tiče takozvane superiornosti proteina životinjskog porekla u odnosu na biljne proteine, radi se samo o mitu koji podržava nauka. Rafinacija žitarica dovodi do neravnoteže u sastavu proteina koja može biti uzrok bolesti kvašiorkor, što nikada nije slučaj sa ishranom zasnovanom na integralnim žitaricama i mahunarkama.

4/ Zar se kuvanjem ne uništavaju vitamini?

Zaista postoji gubitak vitamina tokom kuvanja, ali nikada ne dolazi do avitaminoze. Gubici vitamina su relativno mali, dovoljno je izabrati odgovarajući način kuvanja.

5/ Kako sa bebama kada one ne vare žitarice?

Očigledno je da beba od rođenja, pa sve do doba kada počnu da joj rastu prvi zubi, treba da se hrani majčinim mlekom i ovo je jedan od prvih kosmičkih zakona koji bi trebalo poštovati. Kada majka nema mleka ili ga ima nedovoljno, može se koristiti mleko od žitarica. Ali bebin organizam ne stvara amilazu (protein koji hidrolizuje skrob u maltozu, a glikogen u dekstrine i maltozu. Nalazi se u sokovima za varenje, pljuvački, pankreasnom soku, krvi i mokraći) pa ovaj protein nije prisutan u bebinoj pljuvački. Potrebno je nadomestiti amilazu malteksom, ili još bolje, pljuvačkom majke koja mora da sažvaće hranu pre nego što je da bebi. Malteks normalno mora da sadrži amilazu i može se ispitati njegova efikasnost ako se doda 1/4 kašičice u šoljicu krema od žitarica na temperaturi od 50 do 60 °C i krem bi trebalo ubrzo da postane tečan.

Priprema mleka od žitarica:

70 % integralnog pirinča,
30 % ječma + ovsa + 1 s.k. mlevenih susamovih semenki + 1 k.k. mlevenih vakame algi (posle kuvanja) + 5 zrna azuki pasulja.

Kuvati 2 h. Izgnječiti kroz cediljku. Dodati 1 s.k. malteksa kada temperatura spadne između 50 i 60 °C, ne dodavati so. Kada masa postane tečnija, procediti kroz gazu.

Nakon nicanja prvih zuba bebi se mogu postepeno davati žitarice sa povrćem i bez soli do 2. godine. Zatim se može dodavati so tokom kuvanja, ali oprezno.

6/ Da li zamrzavanje uništava vitamine u namirnicama?

U svakom slučaju, u makrobiotici nemamo potrebu za zamrzavanjem, najbolji način čuvanja povrća je sušenje na nižoj temperaturi kako bi se smanjila oksidacija. Proteini, šećeri, masti i minerali ne podležu modifikacijama tokom zamrzavanja, jedino su neki vitamini u opasnosti kao što su A i B, ali naročito vitamin C čija vrednost jako opada zamrzavanjem. Najveći broj smrznutih namirnica jede se nekoliko meseci nakon smrzavanja, što dovodi do velikog gubitka vitamina C, a pored toga, neke odleđene namirnice (na primer jagode) promene ukus tako da ne pružaju zadovoljstvo dok ih jedemo. Ovo je prirodan znak koji nam daje kosmički poredak da jagode treba jesti samo u sezoni kad one sazrevaju i nikako drugačije, što važi za sve druge prirodne proizvode.

7/ Zar saharoza nije dobar izvor kalorija?

Ako posmatramo ljudsko telo kao kalorimetar ili motor sa unutrašnjim sagorevanjem, jasno je da 1 kg šećera, rafinisanog ili ne, daje više kalorija od 1 kg pšenice. Nažalost, šećer daje samo kalorije bez vitamina i minerala koji omogućavaju njegovu asimilaciju i zato se često govori da šećer saharoza daje samo „prazne kalorije” koje se mogu u neku ruku uporediti sa kalorijama iz alkohola. Kalorije iz alkohola ne mogu se transformisati u glikozu ili glikogen, već u masne materije i alkohol često može dovesti do hipoglikemije kočenjem glikogeneze od aminokiselina. Zadovoljenje slatkog ukusa može se postići upotrebom suvog voća i malteksa (kojeg treba koristiti vrlo umereno).

8/ U makrobiotičkoj ishrani se koristi puno soli

Žorž Osava je još 50ih i 60ih godina preporučivao dnevnu količinu soli od 3 do 5 gr. Osobe sa još uvek zamagljenim rasuđivanjem često su loše shvatale njegove parabole i pogrešno su primenjivale te preporuke.

Makrobiotika na logičan način primenjuje kosmičke zakone i svakoj osobi ostavlja slobodu u tumačenju, ali vodi one koji se tako hrane do Viamedia, odnosno dobrog uravnoteženog puta, imajući u vidu da količina ubija kvalitet. Ovo se takođe odnosi i na so i treba znati da malo soli pospešuje asimilaciju, a suviše soli ometa asimilaciju blokiranjem sistema enzima.

Dovoljno je primenjivati ovaj princip i nikada se u dobro primenjenoj makrobiotičkoj ishrani neće pojaviti poteškoće oko kozumiranja soli, koja je neophodna našem organizmu. Nije potrebno dodavati so hrani za bebe, namirnice namenjene bebama sadrže dovoljno soli u prirodnom obliku.

9/ Da li je makrobioticka ishrana dovoljna za duže sportske napore?

U Nemackoj je izveden eksperiment na grupi trkača koji su se 2 godine hranili po makrobiotičkim pravilima i dobijeni su odlični rezultati, naročito u maratonu (42 km.)

Primećeno je da naročito mlečni proizvodi ometaju pankreas stvarajuci „rupu” koja je onemogućavala trkače da nastave trku. Prestankom korišćenja mlečnih proizvoda ovaj problem je potpuno nestao.

Udeo žitarica u njihovoj ishrani bio je 50%, i to: 25 % proso, 15 % pirinač i 10 % ječam.

Korenasto povrće pripremano je 70 % na nišime način i 30 % sirovo strugano sa nekoliko kapi umeboši sirćeta. Koren čička korišćen je jednom nedeljno. Zeleno povrće kuvano je kratko na pari i konzumirano sa sokom od umeboši šljive.

Osam nedelja pred trku voće je isključeno iz ishrane, smanjena je upotreba proizvoda od brašna, hleba i testenine kako bi se održala funkcija pankreasa, jer ovi proizvodi dovode do bržeg povećanja glikemije od žitarica u zrnu, što može dovesti do pojave hipoglikemije. Od žitarica nisu korišćeni pšenica i raž. Najbolje rezultate dali su pirinač, ječam i proso.

Najviše je korišćeno proso (50 % od ukupne količine žitarica i 25 % od ukupne porcije) jer je proso žitarica koja najbolje odgovara pankreasu i dovodi do najmanjeg gubitka kiseonika, što znači da omogućava najbolje dovođenje kiseonika. Služeno je u kombinaciji sa sirovim mladim lukom i sirovim rotkvicama. Ječam je vrlo lak za varenje i dinamizuje energiju. Zrna su klijana 1 ili 2 dana i uzimane su sirove klice. Postoji takođe i zelena magma, odnosno iseckani i osušeni zeleni izdanci ječma. Prah se koristi tako što se posipa u tanjir. Pirinač je žitarica koja stabilizuje energiju i pomaže rad pluća, što je od velike važnosti maratoncima.

Nisu upotrebljavani koncentrisani šećeri kao što je malteks. Za deserte je korišćen amasake (krem dobijen fermentacijom pirinča u prisustvu fermenta koji se zove kodži. Amasake ima vrlo prijatan sladak ukus). Uglavnom je korišćeno slatko povrće kao što su bundeva i šargarepa.

Nedelju dana pred trku u jelovniku je bilo 90 % pirinča i 10 % drugih žitarica, koje su pripremane kao „pirinčane kuglice” sa šljivom umeboši. Uzimana je miso supa sa malo povrća i od pića banča čaj. Veče pred takmičenje skoro isključivo se jela testenina od pšenice, s obzirom da testenina od heljde dovodi do jačeg znojenja. Kao začin pri kuvanju pirinča korišćena je šljiva umeboši, a gomasio je pravljen u odnosu 1 : 15. Nije korišćeno meso niti riba. Tokom redovnih treninga količina proteina je zadovoljena upotrebom tofua, azuki pasulja i žitarica.

Nakon prelaska na makrobiotičku ishranu, trkači su poboljšali svoje vreme za 10 %. Podsetimo da su brojni šampioni, na primer Lendl i Navratilova, poklanjali veliku pažnju prirodnoj ishrani žitaricama.

10/ Da li je makrobioticka ishrana uravnoteženija od ishrane prosecnog Evropljanina?



Prosečna količina proteina u današnjoj ishrani dva puta je veća od preporučene, što dovodi do problema eliminacije, naročito eliminacije viška purina (organska azotna jedinjenja; njihovom razgradnjom u organizmu nastaje mokraćna kiselina). Dok je količina lipida (masti) 5 puta veća i kako se skoro uvek radi o masnoćama životinjskog porekla, dolazi do stvaranja neželjenih masnih naslaga, povećanja holesterola i zamaranja jetre. Organizam je primoran da se štiti preuzimajući „metaboličke puteve nadoknade” koji ga umaraju i dovode do pojave degenerativnih bolesti: kardiovaskularnih bolesti, raka, artroze, reumatizma, kostobolje (oboljenje izazvano poremećajem metabolizma purina, što dovodi do povećanja sadržaja mokraćne kiseline u krvi i taloženja njenih soli u zglobovima i drugim organima (bubrezi), kao i u tkivima), multiple skleroze i gubitka imuniteta čiji vrhunac predstavlja sida.

Pogledajmo da li je moguće poštovati zvanične preporuke: laktovegetarijanci im se mogu približiti, ali višak unetih mlečnih proizvoda nezaobilazno dovodi do problema. Što se tiče vegetarijanaca krudivorista (sirova hrana), često se konstatuje da im nedostaje vitalna energija, jer jin karakter (višak kiselosti i kalijuma) dominira posle određenog vremena primene ovakve ishrane koje mora biti u funkciji od konstitucije i početne kondicije osobe. Ishrana sirovom biljnom hranom može tokom određenog vremena dobro da posluži dezintoksikaciji osobe koja je jela meso i koja pokazuje jang biološki karakter lošeg kvaliteta (višak soli natrijuma i urata drenira kalijum i neutrališe kiselina). Često se vidi da vegetarijanac krudivorista ima veću telesnu težinu jer uzima veliku količinu povrća koje prirodno sadrži dosta vode i štaviše, da bi obezbedio 50 gr dnevnih proteina neophodno je da konzumira ili 2,5 kg krompira. ili 2,5 kg parafajza, što je praktično nemoguće. Zato se retko sreću pravi vegetarijanci krudivoristi, jer se skoro uvek okreću ka laktovegetarijanstvu.

Kada se radi o žitaricama kao osnovi ishrane, priča je sasvim drugačija: odmah se vidi da se makrobiotička ishrana savršeno poklapa sa preporučenim količinama ako se povrće priprema na maloj količini biljnog ulja ili ako se doda malo biljne masnoće na integralni hleb!

Naučni radovi koji su izvršeni u poslednjih dvadesetak godina, u različitim zemljama, pokazali su da priroda i kombinovanje naše hrane na odlučujući način utiču na biohemijsku ravnotežu našeg mozga u kojem postoji hormon nazvan seratonin, kojeg ima u izobilju u pšenici i koji ima psihomotorne efekte i psihičke efekte prilagođavanja i tako uravnotežava centralni nervni sistem i utiče na moždanu sposobnost. Biohemičari su otkrili da koncentracija tog hormona u mozgu i njegova eliminacija urinom zavise od prirode hrane; u stvari, količina serotonina u mozgu umanjena je ishranom bogatom životinjskim proteinima, dok je povećana biljnim ugljenim hidratima. Dr Vurtman zaključuje da serotonin deluje na buđenje mozga i određuje raspoloženje, interesovanje, motivaciju i preduzimljiv duh ćoveka. Znači da sastav obroka utiče ne samo na celokupan metabolizam, već se i moždana aktivnost menja u roku od 1/2 sata nakon uzimanja namirnica.

Ovi primeri jasno pokazuju da, malo po malo, naučni radovi potvrđuju teorije koje su postavili Žorž Osava i njegovi sledbenici. Makrobiotička ishrana je uravnotežena i omogućava nam da pronađemo zdravlje.

11/ Da li je makrobiotika sekta?

Po svojoj definiciji makrobiotika je antisekta. U stvari, jedan od njenih osnovnih principa je NONCREDO, odnosno, NE VEROVATI, čemu treba dodati: VEĆ ISPROBATI. Zato je Žorž Osava govorio o zen makrobiotici,zato što se zen zasniva isključivo na iskustvu i ne bavi se tumačenjima. Cilj makrobiotike je da omogući čoveku da dostigne SLOBODU i zato ne postoji ni guru, niti učitelj. Ne postoji hijerarhijska struktura. Makrobiotika je, u stvari, veliko bratstvo razmišljanja u kome se razmenjuju gledišta o materijalnim i duhovnim segmentima života. Ona je otvorena za sve, nezavisno od rase, religije ili društvene klase. Često se makrobiotika kritikuje bez prethodne analize njenih principa ravnoteže.